Boško Stamatović – Za naš ponos, obraz i čast! Za Radnički, za Kragujevac
Odavno mi navijači Radničkog jedan fudbalski meč između Radničkog i Partizana nismo dočekivali u ovako sumornoj atmosferi. Iako je pobeda neophodna, stanje na tabeli, i igre koje naš tim pruža cele sezone, a i zadnjih nekoliko utakmica u kojima nismo postigli ni gol a kamoli pobedili nam ne obećavaju ništa dobro ni ovog puta.
Partizanu je pobeda takođe neophodna u njihovoj trci za titulu prvaka Srbije, što još više otežava posao Radničkom, a kada se na to doda činjenica da je Partizan jedan od dva naša kluba sa “nacionalnom pokrivenošću” i da iza njega kao i iza Zvezde stoji “vansportska mašinerija ljudi sa belim kragnama” onda se postavlja pitanje, ima li Radnički šta da traži na tom meču? Samim tim vidim i dilemu kod mnogih simpatizera kluba, otići na utakmicu ili ne, nervirati se, gledati više hiljada protviničkih navijača koji će sigurno doći iz svih krajeva Srbije, kako se šepure na našem stadionu, verovatno slaveći pobedu, gledati verovatno opet mučenje i nemoć našeg tima da postigne gol, ili ostati kući gledati meč na TV, pa ako krene dobro onda proslaviti uz neko hladno pivo, a ako krene loše odmah promeniti kanal da bi se izbeglo nerviranje?
Po meni svako ko se oseća Kragujevčaninom, navijačem Radničkog ovakvu dilemu ne sme da ima, jer sada je trenutak kada se ne ide na utakmicu samo zbog toga da bi se eventualnom pobedom produžila nada u opstanak u ligi, već se na utakmicu ide iz ponosa, časti i našeg duga prema klubu, gradu i generacijama pre nas, koje su nam u amanet ostavili Radnički. Nikada, ni na jednoj utakmici, ni jedan drugi klub u Kragujevcu u utakmici sa Radničkim nije imao veću podršku od Radničkog, hoćemo li to sada dozvoliti? Jesmo li se uplašili Kragujevčani? Imamo li ponosa i časti? Sećamo li se očeva i dedova?
Iskreno vodeći se mojim fudbalskim znanjem i iskustvom smatram realno da su šanse za pobedu Radničkog 10%, za nerešeno 20% a ostatak je na strani Partizana, ali upravo to očekivanje treba da unese veliku mirnoću i skine svu nervozu pred ovaj meč i fudbalerima i navijačima, jednostavno mi više nemamo šta da izgubimo,možemo samo da dobijemo. Naša situacija mi pomalo, (naravno ne u bukvalnom smislu) liči na situaciji u kojoj su se nalazili branioci Beograda 1915. godine braneći grad od višestruko nadmoćnijeg austrijsko-nemačkog neprijatelja. I govor majora Dragutina Gavrilovića braniocima Beograda bi malo izmenjen mogao da se primeni i pred ovu utakmicu, njime i završavam ovaj moj poziv Kragujevčanima, a on bi danas glasio,
“Igrači! Navijači! Tačno u 15 časova u subotu Partizan treba razneti vašim silnim zalaganjem, srcem na terenu i neprekidnim pokličem sa tibina. Obraz Kragujevca naše prestonice mora da bude svetao.
Navijači! Igrači! FSS i sve kladionice izbrisale su naš klub iz brojnog stanja klubova Superlige, vi ste žrtvovani za čast Radničkog i Kragujevca. Vi igrači nemate dakle da se brinete za karijere vaše, a vi navijači za grla vaša i dlanove, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Radnički, za Kragujevac! Živeo Radnički! Živeo Kragujevac! Živela Šumadija!”
Originalni govor majora Dragutina Gavrilovića iz 07.10.2015. godine.
„Junaci!
Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda naše prestonice mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred u Slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeko Kralj! Živeo Beograd!“
Piše: Boško Stamatović
