Mane Arsenijević – Oni su igrali “srcem“

Kategorija: Blog

Sezona 97-98 i prva liga posle 22 godine. Što bi naši ljudi rekli, što je mnogo, mnogo je… ‘ej dvadesetdve godine smo čekali one penale i onu erupciju. Još se nismo ni pošteno odmorili, već je krenulo Jovo, nanovo, samo sada mnogo ozbiljnije, Prva liga, Zvezda, Partizan, Vojvodina, tada jak Obilić, ponovo Smederevo.

1998-99, Prvo kolo – Vojvodina. Nisam se ni razbudio a već vodimo 2-0, stadion kuva, nekih 20 – tak hiljada. Pokrao nas sudija lagano iako smo po meni odigrali vrhunski, gubimo utakmicu 3-2. Šta da se radi, prvi mačići se u vodu bacaju… Može to mnogo bolje.

Prvo gostovanje, naše omiljeno tih godina, Smederevo… i dan danas se zapeva “Smederevo malo veće selo nego pre“, šta onda reći tih godina na šta je sve to ličilo… Krećemo jutarnjim vozom, lep letnji dan, čini mi se oni se pojačali, mi nekako oslabljeni… Ove komunjare se pojačale, mi opozicioni grad, oni Slobini puleni na čelu sa Matkovićem… Predivan odmor u drustvu smederevske policije na tvrđavi i tako nam protiče ceo dan… Odlazimo na stadion.

Iz Kragujevca stiže još 4 duplaka dupke puna. Na tribinama havarija a oni se prvi raduju… razmišljam i bodom bih bio zadovoljan, a onda najmanji na terenu, dojučerasnji njihov igrač Kizić glavom izjednačuje. Kod nas urnebes, oni demoralisani.  To je onaj trenutak kada ekipa igra srcem, a tako je tada igrao Radnički, za nas, srcem. Olarević osetio Zubu Radosavljevića da zabušava i šalje ga na klupu. Uvodi Gorana Milovanovića a ovaj na početku drugog poluvremena daje gol za nezaborav i šalje našeg Saleta Stevanovića u očaj. Do kraja smo se igrali sa njima, Ristićev ringišpil i penal. Goran Milovanović to lagano rešava, njegov dan…idemo dalje, slavimo.

Ovako smo krenuli Prvu ligu sa timom koji je iz sadašnje perspektive pravi, respekt tim… naša deca plus igrači na pozicijama koje nam fale. Od Siniše Janjića do Gorana. Sve na mestu i sve kako treba.

Neško Milovanović, jedan od najzaslužnijih za povratak u Prvu ligu, na početku ove sezone imao je sukob sa trenerom Olarevićem, zbog čega nije igrao prvih nekoliko mečeva, sve do utakmice protiv OFK Beograda u kojoj je postigao 3 gola i asistirao kod sva tri preostala gola, u pobedi Kragujevčana od 6-1. Na poluseozni se preselio u Milicionar.

Vele Ivanović postaje legendarni vođa, sledi ga Buda Đukić. O kapitenu Spasiću ne treba trošiti reči. Biće sebično da ne spomenem i Kizića, koji je onako omalen ostavljao srce na terenu. Zubine fudbalske kvalitete niko niko nikada nije dovodio u pitanje, a o onim drugim ne želim da pričam. Despot, Panta, Mile, Antonije, Bala, Žera, pa ovo sad da imamo u klubu bio bih presrećan. Ovamo Aćim, Vele već nivo, Buda Đukić ga prati u korak, Koroman, Rile, Madžar. Napred Goran, Zuba, Delibašic, Buzić..neka mi neko ne zameri ako ga nisam spomenuo. Tim za respekt, najgore što smo pobeđivali gde smo se najmanje nadali, a gubili bodove na nekim glupim utakmicama.

Sa Partizanom oni veliki neredi, kasnije se ispostavilo da su sve oni iz Beograda izrežirali. Uplašili se posle prve tekme kupa u BG, gde smo ih razbili, ovde smo posle igrali bez publike.

Za ovaj tim i tu sezonu me vezuju tri meni bitne utakmice. Iako bih trebao da spomenem Sartid i gostovanje kod njih, meni je na prvom mestu tekma sa Spartakom iz Subotice i ono legendarno navijanje celog stadiona posle 0-2 u prvom poluvremenu i čudesni preokret za 3-2.

Pa ona “osmica“ iz Novog Sada, mislim da je Janjić tada primio dva iz kornera. Kako nas je tada Voša pregazila lagano…I, treća tekma, ona sa Proleterom iz Zrenjanina, odmah posle Novog sada kada je Ivica Kralj doveden na Janjićevo mesto.

20 000 ljudi na stadionu samo zbog jednog igrača, tj. zbog golmana… Iako je Ivica Kralj bio sasvim OK, korektan, nikada upravi nisam oprostio to što su Janjića posle te tekme sa Vojvodinom tek tako sklonili. Onaj njegov potez u Smederevu, kada posle utakmice trči ka tribinama i nabada policajca, koji nas je krvnički tukao, neću nikada da zaboravim. Kupio je navijačka srca zauvek. Janjić legenda, fenomenalan čovek i još bolji golman.

Imali smo sasvim solidan tim, mada drugi deo prvenstva je dosta kratko trajao… samo par odigranih kola i onda se desilo bombardovanje, a to je već neka druga tamna priča. Sve u svemu, šteta za taj tim što nije par godina ostao u istom sastavu.

Na kraju prve sezone po povratku u elitu, Radnički je zauzeo 10. mesto.

Piše: Milan Mane Arsenijević
Foto: Andra Cvetković

3 Komentara: Mane Arsenijević – Oni su igrali “srcem“

  1. Preporučujem / Ne preporučujem: Thumb up 0 Thumb down 0

    jao brate, upravo se secam i razmisljam o Janjicu caru..neki pandur-nejebicar poceo da mlatara palicom po namma na Sartidovom stadionu,Janjic u prolazu ga nabada i odlazi u svlacionicu.car

    dusan
    3. marta 2017. at 19:55
    Odgovori

  2. Preporučujem / Ne preporučujem: Thumb up 0 Thumb down 0

    Kakve divne uspomene, teško će se ta radost, taj elan i žar navijača ikad ponoviti na Čika Dači kao posle onih penala protiv Čuke. Pomenuo si i utakmicu protiv Spartaka kada se sa O:2 okrećemo na 3:2, a na početku drugog poluvremena na 0:2 ceo stadion navija u delirijumu i traži pobedu. Bila je to obična prvenstvena utakmica, ali meni jedna od 2,3 najdraže ikad odgledane. To se ne zaboravlja!

    boleboss kg
    2. maja 2013. at 21:00
    Odgovori

  3. Preporučujem / Ne preporučujem: Thumb up 0 Thumb down 0

    Omiljena ekipa Radnickog. Sinisa jeste primio gol iz kornera protiv Vojvodine, ali je uvek ostao u srcima navijaca. i dan danas pamtim kako smo mu pevali „Sinisa Janjic, jedan je Sinisa Janjic!“

    selasije
    2. maja 2013. at 20:22
    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *